PREPREKE KOD ADOLESCENATA DA UČESTVUJU I UŽIVAJU
 U FIZIČKOJ AKTIVNOSTI

Značaj uticaja fizičke aktivnosti na fizičko i mentalno zdravlje je svima poznat. Uprkos tome, broj adolescenata koji imaju svakodnevnu fizičku aktivnost se smanjuje.
Prema evropskim preporukama, deca i adolescenti bi trebalo da imaju najmanje 60 minuta dnevno, umerene do intenzivne fizičke aktivnosti (aktivnost koja značajno povećava rad srca i disanja), veći broj dana u nedelji. Međutim, HELENA (Healthy Lifestyle in Europe by Nutrition in Adolescence), studija koja je proučavala uzrast od 12,5-17,5 godina je pokazala, da manje od jedne trećina evropskih devojčica i manje od dve trećine evropskih  dečaka to primenjuje. Činjenica je da adolescentkinje mnogo manje učestvuju u fizičkoj aktivnosti u odnosu na svoje vršnjake suprotnog pola. Brojni su faktori koji dovode do ovakvog poražavajućeg rezultata.

Mogućnosti i prepreke za fizičku aktivnost
Mogućnosti za fizičku aktivnost postoje kako u školi, tako i izvan škole. Međutim, istraživanjem se došlo do saznanja da adolescenti jasno identifukuju prepreke koje im „stoje“ na putu da učestvuju i uživaju u fizičkoj aktivnosti.

U školi

Časovi fizičkog vaspitanja bi trebalo da su organizovani na zabavan, interesentan i bezbedan način, a ujedno da zadovolje i preporuke za određenu fizičku aktivnost. Međutim, adolescenti često imaju problem sa svojim fizičkim izgledom, stoga im  „otkrivanje“ na časovima fizičkog loše „pada“. Takođe, devojke ne vole da se znoje, a najčešće ih i frizura i šminka  sputavaju u spremnosti za fizičku aktivnost. Adolescenti često imaju problem sa stereotipovima (sportski izgled smatraju neženstvenim). Neretko se na časovima fizičkog pojavljuju zadirkivanja od strane vršnjaka. Nedostatak sportskih uzora utiče na nedovoljnu motivisanost, a nedostatak poverenja u svoje fizičke sposobosti i veštine utiče na samopouzdanje koje se u periodu adolescencije vrlo brzo poljulja. Sve skupa predstavlja značajan spisak otežavajućih okolnosti koje utiču na učestvovanje i uživanje u fizičkoj aktivnosti.

Van škole

Vanškolske aktivnosti uključuju organizovani sport, hobi i podelu poslova u porodici. Međutim, danas su sedetarne aktivnosti (TV, kompjuter), kojih  se adolescenti veoma teško odriču,  potpuno premašile fizičku aktivnost. Ostala vremenska ograničenja uključuju izradu domaćih zadataka,  učenje i dodatne poslove. Fizička aktivnost može biti limitirana i u samoj porodici, u zavisnosti od toga kakav stav porodica ima prema fizičkoj aktivnosti. Identifikovane su sledeće konkretne prepreke: nedostatak podrške za bavljenje fizičkom aktivnošću, nedostatak ambicije “za pokret” i nemogućnost ili odsustvo materijalne podrške (putovanja, nabavka opreme, klupske članarine i sl).

Prevazilaženje prepreka

Značaj fizičke aktivnosti je nesporan, stoga se moraju iznaći načini za prevazilaženje barijera. Osnovno je, da se mora kontinuirano, još u ranom detinjstvu sprovoditi edukacija o značaju fizičke aktivnosti. Pošto su barijere u adolescentnom periodu identifikovane, sa adolescentima se mora razgovarati, sa ciljem da se utiče na menjanje odnosa prema fizičkoj aktivnosti  i  rušenja stereotipova. Takođe, potrebno je omogućiti veću slobodu u izboru opreme za sportske aktivnosti, kao i obezbediti dovoljno vremena za održavanje lične higijene nakon fizičke aktivnosti.
Škole po ovom pitanju mogu da učine najviše. Preporučuje se da se fizičkom vaspitanju i sportu da veći značaj promovisanjem značaja za psihofizičko zdravlje svakog pojedinca. Profesori moraju da podržavaju svakog učenika bez obzira na njegove fizičke sposobnosti. Važno je da se da mogućnost i slobodnog izbora fizičke aktivnosti, kao i za  uvođenje novih veština i sportova, ukoliko postoji zainteresovanost. Takođe, mogu se uključiti aktivnosti koje ne zahtevaju veće troškove (oprema, prevoz). Devojčice će sigurno više uživati u fizičkoj aktivnosti ako su u društvu svojih prijateljica, ili će se bolje osećati ako su odvojene od svojih vršnjaka muškog pola zbog manjka samopouzdanja vezanog često za nezadovoljstvo fizičkim izgledom. Mladi mogu da povećaju svoju aktivnost, npr. merenjem broja koraka (brojač koraka) i izbegavajući prevozna sredstva od kuće do škole i nazad. Adolescente bi trebalo motivisati za razvijanje novih veština, veština timskog rada, organizacije, vođstva i pozitivnog odnosa prema izgledu tela.
Porodice imaju veliki uticaj na fizičku aktivnost dece, ali se taj uticaj smanjuje sa odrastanjem dece. Bez obzira što su adolescenti daleko pod većim uticajem vršnjaka, porodica još uvek može da doprinese kreiranju pozitivnog odnosa prema fizičkoj aktivnosti. Roditelji mogu dati lični primer (rekreacije, rad u bašti, i sl), kao i organizovanjem zajedničkih fizičkih aktivnosti.

Izradila: Dr med. Jasna Ćopić, specijalista higijene

Izvor: FOODTODAY, Eufic N84, september/october 2012