SVETSKI DAN VODE 22. MART 2006. – VODA I KULTURA        

          Inicijativa za ustanovljavanje Svetskog dana vode potekla je sa Konferencije Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i održivom razvoju, održane 1992. godine u Rio de Žaneiru. Generalna Skupština UN je usvojila rezoluciju kojom je odredila 22.mart svake godine za Svetski dan vode.
           Tema ovogodišnjeg Svetskog dana vode je «Voda i kultura», i skreće pažnju na različite načine korišćenja i slavljenja vode, kao izraza kulture i tradicije naroda širom sveta. Voda je vekovima predstavljana u mnogim umetničkim delima muzike, slikarstva, književnosti, filma, ali je i neophodan faktor u mnogim naučnim istraživanjima.
           U toku je međunarodna Dekada za akciju Voda za život 2005-2015, Ujedinjenih Nacija, započeta upravo 22. marta 2005. godine, sa nadom da će se kroz predviđene programske aktivnosti ubrzati ostvarenje ciljeva koji se tiču vode iz Milenijumske deklaracije UN. Najznačajnija polja delovanja u okviru ovog projekta su: voda za zdravlje, biodiverzitet i životna sredina, poljoprivreda i energija.

         Voda je dragoceni i ograničeni resurs. Iako pokriva tri četvrtine Zemlje, samo jedan mali njen deo, oko 6%, je dostupan kao voda za piće. Od ukupne količine eksploatisane vode skoro 70% se koristi za proizvodnju hrane.
         Po kriterijumu SZO zdravstveno bezbedna voda za piće, koja je dostupna u dovoljnim količinama, spada u dvanaest osnovnih pokazatelja zdravstvenog stanja stanovništva. Jedan od prioritetnih zadataka celokupne ljudske zajednice je čuvanje i racionalno iskorišćavanje vodnih resursa. Količina vode je, međutim, već sada oskudna u mnogim zemljama, a potrebe za njom od strane industrijskih potrošača i domaćinstava stalno rastu. Potrebno je uložiti napore da se stvore uslovi da korisnici dobiju podjednak pristup vodi uz istovremeno poštovanje principa zaštite životne sredine. Procenjuje se, da danas u svetu oko 1,1 milijarda ljudi nema obezbeđen pristup zdravstveno ispravnoj vodi za piće.
         Svaka prirodna voda poseduje specifične osobine: određenu kiselost odnosno baznost, vrstu i količinu rastvorenih soli, organskih i neorganskih materija, rastvorenih gasova, određenu vrstu mikroorganizama. Zagađivanjem se znatno menjaju pomenuti parametri, što ugrožava ekosisteme, a onemogućava korišćenje vode u razne svrhe, počev od vode za piće do vode koja se upotrebljava u industriji, pogotovo u prehrambrenoj, i poljoprivredi (za navodnjavanje). Pošto sve vode poseduju određeni kapacitet samoprečišćavanja, zagađenost nastupa u slučaju kada količina zagađivača prevaziđe kapacitet samoprečišćavanja.
         U procesu prirodnog kruženja vode mnoge zagađujuće materije, koje čovek proizvodi u okviru svojih raznovrsnih aktivnosti, dospevaju u površinske vode. Najznačajniji i najobimniji izvor veštačkog zagađivanja voda predstavlja hemijsko zagađivanje voda. Osnovni izvori ove vrste zagađivanja su ljudska naselja, industrija, poljoprivreda i stočarstvo.
Fizička zagađenja voda prvenstveno se odnose na promenu osnovnih fizičkih osobina vode (temperature, providnosti, suspendovanih materija), koja su značajna za život vodenih organizama. Najčešći oblik fizičkog zagađenja voda predstavlja narušavanje prirodnog temperaturnog režima, što se manifestuje bitnim promenama u hidrohemijskim i hidrobiološkim procesima.
         U površinskim vodama neretko se uočava i prisustvo patogenih organizama (bakterija, virusa, insekata), koji su prenosioci različitih bolesti (dizenterija, tifus, paratifus, groznica, kolera).
Problemi se mogu javiti i u toku prerade i distribucije vode namenjene stanovništvu kao voda za piće, zbog neadekvatne pripreme i dezinfekcije, nekvalitetnih materijala koji se koriste u izgradnji vodovodnih sistema itd..
         Najznačajnije mere za zaštitu voda su: kategorizacija voda, propisivanje standarda o kvalitetu voda, preduzimanje sanacionih mera za zaštitu voda, rekonstrukcija objekata koji mogu zagađivati vodu, uvođenje taksa na otpadne vode, instaliranje uređaja za kontrolu zagađenosti voda.
         Borba protiv zagađivanja voda zahteva multidisciplinarni stručni pristup, uz učešće javnih organizacija, industrijskih i drugih preduzeća, kao i pojedinaca. Iskustvo je pokazalo da se ova borba može uspešno voditi samo uz pretpostavku postojanja normativnih pravnih akata koji regulišu ovu oblast, uz istovremenu podršku predstavnika industrije, kao i državne administracije i uz podršku sredstava informisanja. Svaki građanin mora imati odgovarajući pristup informacijama koja se odnose na životnu sredinu, ali i odgovornost i obavezu za njenu zaštitu.

Autor: dr Zorica Mamužić,
upravnik službe higijene i zaštite životne sredine