• Ćirilica
    Latinica
  • Zmaj Jovina 30
    24000 Subotica

Svetski dan hepatitisa 28. jul 2021.

“Hepatitis ne može da čeka”

   Svetski dan hepatitisa se obeležava svake godine 28. jula kako bi se skrenula pažnja javnosti na značaj virusnih hepatitisa, upale jetre koja izaziva teške bolesti jetre i hepatocelularni karcinom. Ovogodišnjom temom, "Hepatitis ne može da čeka", prenosi se poruka hitnosti akcija potrebnih za eliminaciju hepatitisa do 2030. godine jer predstavlja ozbiljnu pretnju javnom zdravlju. Svakih 30 sekundi umre jedna osoba od bolesti povezane sa hepatitisom, čak i u trenutnoj krizi COVID-19.       Budućnost bez hepatitisa je moguća ujedinjenim naporima, poručuje Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i poziva sve zemlje da rade zajedno na eliminaciji virusnog hepatitisa do 2030.

Hepatitis je zapaljensko oboljenje jetre izazvano virusima kojih ima 5 tipova: A, B, C, D i E. Virusi hepatitisa B i C su najčešći. Godišnje se registruje 3 miliona novoobolelih od hepatitisa B i C.Virusni hepatitis B i C pogađaju 325 miliona ljudi širom sveta uzrokujući 1,1 miliona smrtnih slučajeva godišnje. Samo 10% ljudi koji imaju hroničnu infekciju virusom hepatitisa B se dijagnostikuje, a njih 22% primaju adekvatnu terapiju. Preko 9 miliona ljudi u svetu prima tretman zbog infekcije izazavane virusom hepatitisa C. Samo četvoro od 10 novorođenčadi u svetu dobije vakcinu protiv Hepatitisa B na rođenju.

  Skupština SZO je u maju 2016. usvojila prvu "Globalnu strategiju o virusnom hepatitisu, za period 2016-2021".Strategija naglašava kritičnu ulogu univerzalnog zdravstvenog osiguranja,a ciljevi strategije su usklađeni sa ciljevima održivog  razvoja. Strategija ima viziju eliminacije virusnog hepatitisa, kao javnog zdravstvenog problema, i to je istaknuto u globalnim ciljevima kroz smanjenje novih infekcija virusima hepatitisa za 90% i smanjenja smrtnih slučajeva usled virusnog hepatitisa za 65% do 2030.

Poruke za javnost

1.      Osobe koje žive sa hepatitisom ne mogu čekati na lečenje koje će im spasiti život.

2.      Testiranje i lečenje hepatitisa B za trudnice ne može da čeka. Možemo sprečiti prenos infekcije sa majki na njihove bebe.

3.      Novorođene bebe ne mogu čekati na svoju vakcinu protiv hepatitisa B na rođenju.

4.      Osobe pogođene hepatitisom ne mogu čekati da budu zaštićene od stigme i diskriminacije.

5.      Društvene organizacije ne mogu da čekaju na veće investicije.

Poruke za kreatore politike

1.      Integracija eliminacije virusnog hepatitisa sa drugim zdravstvenim službama ne može da čeka.

2.      Finansiranje lečenja hepatitisa ne može da čeka.

3.      Trostruka eliminacija prenošenja HIV-a, hepatitisa B i sifilisa sa majki na dete ne može da čeka.

4.      Potvrda akcija za eliminaciju hepatitisa u zemljama ne može da čeka.

5.      Univerzalno zdravstveno osiguranje za sve ljude sa hepatitisom ne može da čeka. Početak osiguranja danas znači spasavanje života.

Poruke za nacionalne lidere

1.      Postavljanje nacionalnih ciljeva eliminacije hepatitisa ne može da čeka. Svet bez virusnog hepatitisa do 2030. započinje sa vašom zemljom.

2.      Briga o najugroženijim osobama sa hepatitisom ne može da čeka. Bilo da se radi o deci ili osobama koji ubrizgavaju drogu, neke osobe su izloženije i u opasnosti – njihovi životi su važni.

3.      Povećanje esencijalnih usluga za lečenje hepatitisa ne može da čeka.

4.      Angažovanje zajednica za podršku službama za prevenciju i tretman hepatitisa ne može da čeka.

5.      Donosioci odluka ne mogu da čekaju, moraju da reaguju odmah izražavajući političku volju i odobravajući finansije kako bi eliminacija hepatitisa bila realnost.

 

Hepatitis A

 Hepatitis A je virusno oboljenje jetre koje se manifestuje od blagih do teškihoblika bolesti. Virus hepatitisa A se prenosi konzumiranjem kontaminirane hrane i vode ili putem direktnog kontakta sa inficiranom osobom. Skoro sve zaražene osobe se u potpunosti oporavljaju od hepatitisa A i stiču doživotni imunitet. Veoma mali broj ljudi zaraženih hepatitisom A umre razvijajući fulminantni oblik hepatitisa.

 Prema procenama SZO hepatitis A je u 2016. godini bio odgovoran za preko 7000 umrlih, što čini 0,5% smrtnosti usled virusnog hepatitisa. Rizik od infekcije hepatitisom A je povezan sa nedostatkom bezbedne vode za piće i hrane, lošom sanitacijom i higijenom (npr. prljave ruke).

U zemljama u kojima je rizik od zaraze hranom ili vodom nizak, postoje epidemije među muškarcima koji imaju seks sa muškarcima (MSM) i korisnici injektirajućih droga (KID). Epidemije mogu da se prolongiraju i izazovu znatan ekonomski gubitak. Važno je istaći da je dostupna bezbedna i efikasna vakcina za sprečavanje hepatitisa A.

Adekvatno snabdevanje bezbednom vodom i hranom, poboljšane sanitarno-higijenskih uslova, pranje ruku i vakcina protiv hepatitisa A su najefikasniji načini za borbu protiv ove bolesti. Osobe koje su pod visokim rizikom, kao što su putnici u zemlje sa visokim nivoom infekcije, MSM i KID mogu da se vakcinišu.

 Posmatrajući geografsku distribuciju razlikuju se oblasti sa visokim, srednjim ili niskim nivoom infekcije virusom hepatitisa A. Važno je istaći da infekcija ne znači i bolest, jer zaražena deca i mladi često nemaju nikakve simptome.

Oblasti sa visokim nivoom infekcije - u zemljama sa niskim i srednjim prihodima, gde su loši sanitarni uslovi i higijenska praksa, infekcija je česta i većina dece (90%) je zaražena sa virusom hepatitisa A pre 10. godine. Najčešće nemaju nikakve simptome. Epidemije su neuobičajene jer su starija deca i odrasli generalno imuni. Stopa simptomatskih bolesti u ovim oblastima je niska i epidemije su retke.

Oblasti sa niskim nivoom infekcije - u zemljama sa visokim primanjima, gde su dobri sanitarno-higijenski uslovi, stopa infekcije je niska. Bolest se može javiti među adolescentima i odraslima u visokorizičnim grupama (kao što su KID i MSM), kao i kod ljudi koji putuju u oblasti visoke endemije i u izolovanoj populaciji (kao što su zatvorene verske grupe). U SAD su zabeležene velike epidemije među beskućnicima.

 Oblasti sa srednjim nivoom infekcije - u zemljama sa srednjim prihodima i regionima u kojima su sanitarni uslovi promenljivi, deca često izbegnu infekciju u ranom detinjstvu i dostignu punoletstvo bez imuniteta. Ovo može dovesti do akumulacije odraslih osoba koje nikada nisu bile zaražene i koje nemaju imunitet. Veća podložnost u starijim starosnim grupama može dovesti do veće stope bolesti i u tim zajednicama može doći do velikih epidemija.

 Period inkubacije hepatitisa A je obično 14–28 dana. Simptomi se kreću od blagih do teških, a mogu da uključuju groznicu, malaksalost, gubitak apetita, dijareju, mučninu, tegobe u stomaku, tamno obojeni urin i žuticu (žućkastu kožu i beonjače očiju). Neće svi koji su zaraženi imati sve simptome.

Odrasli češće od dece imaju znake i simptome bolesti. Ozbiljnost bolesti i fatalni ishodi su češći u starijim uzrasnim grupama. Zaražena deca mlađa od 6 godina obično nemaju primetnih simptome, a samo 10% razvija žuticu.

 Slučajevi hepatitisa A se ne razlikuju klinički od drugih vrsta akutnog virusnog hepatitisa. Specifična dijagnoza uključuje otkrivanje imunoglobulin G antitela specifičnih za hepatitis A u krvi. Dodatni testovi uključuju obrnutu transkripciju polimeraza lančane reakcije (RT-PCR) za otkrivanje RNK virusa hepatitisa A.

 Ne postoji specifično lečenje hepatitisa A. Oporavak posle infekcije može biti spor i može trajati nekoliko nedelja ili meseci. Važno je izbegavati unos nepotrebnih lekova. Paracetamol i lekove protiv povraćanja ne treba uzimati. Hospitalizacija je potrebna u slučaju težih oblika bolesti i akutnog otkazivanja jetre. Terapija je usmerena na održavanje adekvatne nutritivne ravnoteže, uključujući nadoknadu tečnosti koja se gubi kod povraćanja i dijareje.

 Nekoliko inaktivisanih vakcina protiv hepatitisa A je dostupno na međunarodnom nivou. Sve su slične u smislu dobre zaštite ljude od virusa i njihovih neželjenih efekata. Nijedna vakcina nije licencirana za decu mlađu od 1 godine. U Kini je dostupna i živa atestirana vakcina.

Skoro 100% ljudi razvije zaštitni nivo antitela na virus u roku od mesec dana po dobijanju prve doze vakcine. Čak i nakon izlaganja virusu, jedna doza vakcine u roku od 2 nedelje od kontakta sa virusom ima zaštitno dejstvo. Ipak, proizvođači preporučuju 2 doze vakcine kako bi osigurali dugoročnu zaštitu od oko 5 do 8 godina nakon vakcinacije.

 

Hepatitis B

 Hepatitis B je virusna infekcija jetre koja može da izazove i akutne i hronične oblike bolesti.Virus se najčešće prenosi sa majke na dete tokom porođaja (perinatalni prenos), kao i putem kontakta sa krvlju ili drugim telesnim tečnostima (uključujući seks sa zaraženim partnerom), upotrebom injektirajućih droga (podrazumeva deljenje igala, špriceva ili opreme za pripremu droge) ili izlaganjem oštrim instrumentima (tetoviranje, pirsing, brijanje ili povreda iglom).

 SZO procenjuje da je u 2015. godini 257 miliona ljudi živelo sa hroničnom infekcijom hepatitisa B. U istoj godini je hepatitis B uzrokovao oko 887.000 smrtnih slučajeva, uglavnom zbog ciroze i hepatocelularnog karcinoma.

 Od 2016. godine 27 miliona ljudi ili 10,5% svih ljudi za koje se procenjuje da žive sa hepatitisom B je bilo svesno svoje infekcije, dok je 4,5 miliona (16,7%) ljudi kojima je postavljena dijagnoza bilo na lečenju. Prema poslednjim procenama SZO, broj dece mlađe od pet godina hronično zaražene ovim virusom pao je na 1% u 2019. godini sa 5% u doba pre vakcineu rasponu od osamdesetih do početka 2000. godine. Hepatitis B se može sprečiti vakcinama koje su sigurne, dostupne i efikasne. Razvoj ove vakcine u poslednje dve decenije je odličan primer uspeha u javnom zdravlju i primer uspešnog dostizanja ciljeva održivog razvoja – dostizanje prevelencije hepatitsa B ispod 1% kod dece mlađe od 5 godina.

 Hepatitis B je potencijalno opasna po život infekcija jetre uzrokovana virusom hepatitisa B. To je glavni globalni zdravstveni problem jer može da izazove hroničnu infekciju i ljude izloži velikom riziku od prevremenog umiranja zbog ciroze i karcinoma jetre. Dostupna je sigurna i efikasna vakcina koja nudi 98-100% zaštite od hepatitisa B. Sprečavanje infekcije ovim virusom sprečava se razvoj komplikacija, uključujući razvoj hroničnih bolesti i karcinoma jetre.

 Infekcija u odrasloj dobi dovodi do hroničnog hepatitisa u manje od 5% slučajeva, dok infekcija u dojenačkoj i ranoj dečjoj dobi (do 5. godine) dovodi do hroničnog hepatitisa u oko 95% slučajeva. Posebno su osetljiva novorođenčad koja infekciju dobiju od majki prilikom porođaja.

Virus hepatitisa B može preživeti van tela najmanje 7 dana. Tokom ovog vremena virus i dalje može da izazove infekciju ako uđe u telo osobe koja nije zaštićena vakcinom. Period inkubacije hepatitisa B je u proseku 75 dana, ali može varirati od 30 do 180 dana. Virus se može otkriti u roku od 30 do 60 dana nakon infekcije.

 Većina zaraženih nema simptoma bolesti, međutim neki imaju akutnu bolest sa simptomima koji traju nekoliko nedelja, uključujući žutilo kože i očiju, taman urin, izražen umor, mučninu, povraćanje i bolove u stomaku. Mala grupa zaraženih sa akutnim hepatitisom može razviti akutnu insuficijenciju jetre, što može dovesti do smrtnog ishoda. Kod nekih ljudi virus hepatitisa B može da izazove hroničnu infekciju jetre koja se kasnije može razviti u cirozu ili karcinom jetre.

 Oko 1% osoba koje žive sa hepatitisom B (2,7 miliona ljudi), takođe, je zaraženo HIV-om. Suprotno tome, globalna prevalencija hepatitis B infekcije kod osoba zaraženih HIV-om iznosi 7,4%.

 Na osnovu kliničke slike nije moguće razlikovati hepatitis B od hepatitisa izazvanog drugim virusnim agensima, stoga je neophodna laboratorijska potvrda dijagnoze. Dostupni su brojni testovi za dijagnozu i praćenje osoba sa hepatitisom B. Pomoću njih se mogu razlikovati akutne i hronične infekcije. Laboratorijska dijagnoza infekcije hepatitisom B fokusira se na otkrivanje površinskog antigena hepatitisa B (HBsAg). SZO preporučuje da se sva davanja krvi testiraju na hepatitis B kako bi se osigurala bezbednost krvi i izbegao slučajni prenos ljudima koji dobijaju proizvode od krvi.

 Akutni hepatitis B karakteriše prisustvo HBsAg i antitela imunoglobulina M (IgM) na osnovni antigen HBcAg. Tokom početne faze infekcije, pacijenti su takođe seropozitivni na antigen hepatitisa B (HBeAg). HBeAg je obično marker visokog nivoa replikacije virusa. Prisustvo HBeAg ukazuje da su krv i telesne tečnosti inficirane osobe veoma zarazne. Hroničnu infekciju karakteriše postojanost HBsAg najmanje 6 meseci (sa ili bez istovremenog HBeAg). Perzistentnost HBsAg je glavni marker rizika za razvoj hronične bolesti jetre i karcinoma jetre (hepatocelularni karcinom) kasnije u životu.

 Kao i kod hepatitisa A ne postoji specifično lečenje akutnog hepatitisa B, a terapija je usmerena na održavanje adekvatne nutritivne ravnoteže, uključujući nadoknadu tečnosti koja se gubi kod povraćanja i dijareje. Važno je izbegavati unos nepotrebnih lekova. Paracetamol i lekove protiv povraćanja ne treba uzimati. Hronični hepatitis B se može lečiti, a preporuka je da se koriste oralni antivirusni lekovi. Lečenje može usporiti napredovanje ciroze, smanjiti učestalost karcinoma jetre i poboljšati dugoročno preživljavanje. Samo nekim osobama sa hroničnih hepatitisom B biće potrebno lečenje, a procene se kreću od 10% do 40%. Važno je ukazati da kod većine zaraženih terapija samo suzbija replikaciju virusa, što znači da oni moraju koristiti terapiju tokom celog života.

Još uvek mnogi u svetu nemaju pristup dijagnozi hepatitisa B i njenom lečenju. U 2016. godini od preko 250 miliona ljudi koji su živeli sa hepatitisom B, samo 10,5% ili 27 miliona je bilo svesno svoje infekcije. Od onih koji su imali postavljenu dijagnozu na globalnom nivou, na lečenju je bilo 16,7% ili samo 4,5 miliona. Mnogim ljudima se dijagnostikuje hepatitis B kada već imaju uznapredovalu bolest jetre.

 Među dugoročnim komplikacijama hepatitisa B, ciroza i hepatocelularni karcinom uzrokuju veliko opterećenje bolestima. Karcinom jetre brzo napreduje, a pošto su mogućnosti lečenja ograničene, ishod je uglavnom loš. U zemljama sa niskim primanjima, većina ljudi sa karcinomom jetre umire u roku od nekoliko meseci od postavljanja dijagnoze. U zemljama sa visokim prihodima, hirurgija i hemoterapija mogu produžiti život i do nekoliko godina. Transplantacija jetre se ponekad koristi kod ljudi sa cirozom u zemljama sa visokim prihodima, sa različitim uspehom.

Vakcina je glavna mera prevencije hepatitisa B. SZO preporučuje da sva dojenčad dobiju vakcinu protiv hepatitisa B što je pre moguće nakon rođenja, po mogućnosti u roku od 24 sata, nakon čega slede dve doze vakcine u razmaku od najmanje četiri nedelje da bi se kompletirala vakcinacija. Kompletnom vakcinacijom stvara se nivo zaštitnih antitela kod više od 95% novorođenčadi, dece i mladih. Zaštita traje najmanje 20 godina i verovatno je doživotna.

 U 2019. godini pokrivenost sa 3 doze vakcine dostigla je 85% širom sveta u poređenju sa oko 30% 2000. godine. Međutim, pokrivenost vakcinom protiv hepatitisa B na rođenju je i dalje neujednačena. Globalna pokrivenost dozom na rođenju protiv hepatitisa B iznosi 43%, dok je pokrivenost u afričkom regionu samo 6%.

Rizčne grupe koje treba da prijem vakcinu protiv hepatitisa B su:

·         osobe kojima je često potrebna krv ili proizvodi od krvi,

·         pacijenti na dijalizi,

·         primaoci transplantacija čvrstih organa,

·         osobe u zatvorima,

·         korisnici injektirajućih droga,

·         osobe sa bliskim i seksualnim kontaktima sa osobom koja ima hroničnu infekciju hepatitisa B,

·         osobe sa više seksualnih partnera,

·         zdravstveni radnici i drugi koji svojim radom mogu biti izloženi krvi i proizvodima od krvi,

·         putnici koji nisu završili svoju hepatitis B vakcinaciju (3 doze) i kojima treba ponuditi vakcinu pre odlaska u endemska područja.

 SZO preporučuje upotrebu antivirusne profilakse za prevenciju prenosa virusa hepatitisa B sa majke na dete. Trudnice sa visokim nivoom DNK virusa hepatitisa B (virusno opterećenje) i/ili prisustvom antigena HBeAg imaju povišen rizik od prenosa virusa na svoje dete, čak i među novorođenčadi koja blagovremeno prime dozu vakcine na rođenja i kompletnu seriju vakcina. Kao takve, trudnice sa visokim nivoima DNK virusa hepatitisa B su podobne za antivirusnu profilaksu tokom trudnoće kako bi se sprečila perinatalna infekcija i zaštitila dojenčad od hepatitisa B.

  

Hepatitis C

 Hepatitis C je bolest jetre uzrokovana virusom hepatitisa C. Virus može izazvati akutni i hronični hepatitis, a bolest može biti od blage, koja traje nekoliko nedelja, do ozbiljne koja traje doživotno. Hepatitis C je glavni uzrok karcinoma jetre. Virus hepatitisa C se prenosi krvlju, a najčešći načini infekcije je izlaganje malim količinama krvi. To se može dogoditi kod upotrebe injektirajućih droga, nebezbednim injekcijama, nebezbednom zdravstvenom zaštitom, transfuzijom nepregledane krvi i krvnih proizvoda i seksualnim postupcima koji dovode do izlaganja krvi. Na globalnom nivou, procenjuje se da 71 milion ljudi ima hronični hepatitis C.

 Značajan broj onih koji imaju hronični heaptitis razviće cirozu ili karcinom jetre. SZO je procenila da je 2016. godine oko 399 000 ljudi umrlo od hepatitisa C, uglavnom zbog ciroze i hepatocelularnog karcinoma. Antivirusni lekovi mogu izlečiti više od 95% osoba sa hepatitisom C, smanjujući tako rizik od prevremene smrti usled ciroze i karcinoma jetre, ali pristup dijagnozi i lečenju je nizak. Trenutno ne postoji efikasna vakcina protiv hepatitisa C, međutim, istraživanja u ovoj oblasti su u toku.

Nove infekcije virusom hepatitisa C su obično asimptomatske. Oko 30% zaraženih osoba spontano očisti virus u roku od 6 meseci od infekcije, bez ikakve terapije. Preostalih 70% osoba će razviti hronični hepatitis. Od onih sa hroničnom infekcijom, rizik da dobiju cirozu ima između 15% i 30% u roku od 20 godina.

 Najviše pogođeni regioni su istočni Mediteran i evropski region, sa procenjenom prevalencijom u 2015. godini od 2,3%, odnosno 1,5%. Rasprostranjenost hepatitisa C u drugim regionima varira od 0,5% do 1,0%. U zavisnosti od zemlje, infekcija virusom hepatitisa C može biti koncentrisana u određenim populacijama. Na primer, 23% novih infekcija hepatitisom C i 33% smrtnosti se pripisuje upotrebi injektirajućih droga.

 Virus se prenosi krvlju. Najčešće se prenosi prilikom injektiranja droge usled zajedničkog korišćenja opreme za injekcije, kao i kod ponovne upotrebe ili neadekvatne sterilizacije medicinske opreme, posebno špriceva i igala u zdravstvenim ustanovama, kod transfuzija nepregledane krvi i krvnih proizvoda. Virus se može preneti iseksualnim putem (na primer, među muškarcima koji imaju seksualne odnose sa muškarcima, posebno onima sa HIV infekcijom), kao i sa zaražene majke na njenu bebu, ali ovi načini prenosa su ređi.

 Hepatitis C se ne prenosi majčinim mlekom, hranom, vodom ili slučajnim kontaktom, poput grljenja, ljubljenja i deljenja hrane ili pića sa zaraženom osobom. SZO procenjuje da je 2015. godine u svetu bilo 1,75 miliona novih hepatitis C infekcija (23,7 novoinficiranih na 100 000 ljudi).

Period inkubacije se kreće od 2 nedelje do 6 meseci. Nakon zaražavanja, približno 80% ljudi ne pokazuje nikakve simptome bolesti. Oni koji razviju akutne simptome mogu imati povišenu temperaturu, umor, smanjeni apetit, mučninu, povraćanje, bolove u stomaku, taman urin, stolicu sive boje, bolove u zglobovima i žuticu (žutilo kože i beonjača).

Budući da je infekcija obično asimptomatska, malo ljudi ima dijagnozu sveže infekcije. Kod onih osoba koje razviju hronični hepatitis C, infekcija se, takođe, često ne dijagnostikuje jer ostaje asimptomatska deceniju i više. Kada se simptomi razviju obično su posledica ozbiljnog oštećenja jetre.

 Virus hepatitisa C se dijagnostikuje u 2 koraka. Prvo se određuju antitela na virus serološkim testom iako je test pozitivan na antitela, potrebno je uraditi test određivanja RNK virusa hepatitisa C da bi se utvrdila hronična infekcija. Ovo je važno jer oko 30% osoba zaraženih virusom hepatitisa C spontano očisti infekciju snažnim imunološkim odgovorom bez potrebe za lečenjem. Iako više nisu zaraženi, i dalje će biti pozitivni na anti-HCV antitela. Nakon što je osobi dijagnostikovana hronična hepatitis C infekcija, trebalo bi uraditi procenu stepen oštećenja jetre (fibroza i ciroza). To se može uraditi biopsijom jetre ili nizom neinvazivnih testova. Stepen oštećenja jetre je važan za donošenje dalje odluke o lečenju i kontroli bolesti.

 Rano dijagnostikovanje može sprečiti zdravstvene probleme koji mogu proizaći iz infekcije i sprečiti prenos virusa. SZO preporučuje testiranje ljudi koji mogu biti u povećanom riziku od infekcije. U riziku su:

·         osobe koje injektiraju drogu,

·         osobe u zatvorima i drugim zatvorenim uslovima,

·         osobe koje koriste drogu na drugi način bez injektiranja,

·         muškarci koji imaju seks sa muškarcima (MSM),

·         primaoci netestiranih krvnih proizvoda,

·         invazivni postupci u zdravstvenim ustanovama sa neadekvatnom praksom kontrole infekcije,

·         deca majki zaraženih hepatitisom C,

·         osobe sa HIV infekcijom,

·         osobe koje su imale tetovaže ili pirsing.

 U okruženjima sa visokom seroprevalencijom hepatitis C antitela u opštoj populaciji (definisana kao> 2% ili> 5% seroprevalencija antitela na hepatitis C), SZO preporučuje svim odraslim osobama da imaju pristup i da im se nudi testiranje na virus hepatitisa C povezano sa uslugama prevencije, nege i lečenja. Oko 2,3 miliona ljudi (6,2%) od procenjenih 3,7 miliona koji žive sa HIV-om globalno imaju serološke dokaze o prošloj ili sadašnjoj hepatitis C infekciji. Hronična bolest jetre predstavlja glavni uzrok morbiditeta i mortaliteta među osobama koje žive sa HIV-om širom sveta.

 Nova infekcija virusom hepatitisa C ne zahteva uvek lečenje, jer će imuni odgovor kod nekih ljudi sam očistiti infekciju. Međutim, kada infekcija postane hronična, neophodno je lečenje. Cilj lečenja hepatitisa C je izlečenje. Smernice SZO iz 2018. godine preporučuju terapiju antivirusnim lekovima direktnog delovanja jer mogu izlečiti većinu osoba sa hepatitisom C, a trajanje lečenja je kratko (obično 12 do 24 nedelje), u zavisnosti od odsustva ili prisustva ciroze. Preporuka je da se lečenju podvrgnu sve osobe starije od 12 godina. Nažalost, u svetu je još uvek pristup lečenju ograničen.

 U 2017. godini, od 71 miliona osoba u svetu koje žive sa hepatitisom C, procenjuje se da je 19% ili 13,1 milion znalo svoju dijagnozu, a od onih kojima je dijagnostikovana hronična infekcija, oko 5 miliona osoba je adekvatno lečeno. Treba učiniti još mnogo toga da bi svet postigao cilj do 2030. godine da lečenjem bude obuhvaćeno 80% osoba sa hepatitisom C.

Ne postoji efikasna vakcina protiv hepatitisa C pa prevencija zavisi od smanjenja rizika od izloženosti virusu u zdravstvenim ustanovama i kod populacije sa većim rizikom.

Za osobe zaražene virusom hepatitisa C SZO preporučuje:

·         obrazovanje i savetovanje o mogućnostima nege i lečenja,

·         imunizacija vakcinama protiv hepatitisa A i B radi sprečavanja koinfekcije ovim virusima hepatitisa i zaštite njihove jetre,

·         rano i odgovarajuće medicinsko lečenje, uključujući antivirusnu terapiju,

·         redovno praćenje bolesti radi rane dijagnoze hronične bolesti jetre.

 

Hepatitis D

 Virus hepatitisa D je virus kojem je za replikaciju potreban virus hepatitisa B. Hepatitis D infekcija se javlja samo istovremeno ili kao super-infekcija hepatitisa B. Virus se najčešće prenosi kontaktom sa krvlju ili drugim telesnim tečnostima (uključujući seks sa zaraženim partnerom), upotrebom injekcija (koje uključuju deljenje igala, špriceva ili opreme za pripremu droga) ili izlaganjem oštrim instrumentima. Vertikalni prenos sa majke na dete je retkost. Virus hepatitisa D pogađa globalno skoro 5% ljudi koji imaju hroničnu infekciju virusom hepatitisa B.

 Postoji nekoliko geografskih žarišta visoke prevalencije hepatitisa D koji uključuju Mongoliju, Republiku Moldaviju i zemlje zapadne i srednje Afrike. Populacione grupe, za koje je verovatno da imaju hepatitis B i hepatitis D koinfekciju, uključuju osobe koje injektiraju drogu, starosedelačko stanovništvo i osobe na hemodijalizi. U svetu se ukupan broj hepaitis D infekcija smanjio od 1980-ih iovaj trend je uglavnom rezultat uspešnog globalnog programa vakcinacije protiv virusa hepatitisa B.

Koinfekcija virusom B i D se smatra najtežim oblikom hroničnog virusnog hepatitisa zbog bržeg napredovanja ka smrtnom ishodu povezanim sa jetrom i hepatocelularnim karcinomom. Trenutno su stope uspešnosti lečenja uglavnom niske. Infekcija hepatitisom D se može sprečiti imunizacijom protiv hepatitisa B.

 Hepatitis D je bolest jetre, u akutnom i hroničnom obliku, uzrokovana virusom hepatitisa D za čiju replikaciju je neophodno prisustvo virusa hepatitisa B. Infekcija hepatitisom D se ne može desiti u odsustvu virusa hepatitisa B.

 Put prenosa virusa je isti kao i kod hepatitisa B. Akutni hepatitis kod istovremene infekcije sa virusom D i B može dovesti do blagog, teškog ili čak fulminantnog hepatitisa. Ipak oporavak je obično potpun i razvoj hroničnog hepatitisa D je redak (manje od 5% akutnog hepatitisa). Superinfekcija virusom D kod osobe sa hroničnim hepatitisom B ubrzava napredovanje do teže bolesti u svim starosnim grupama, čak kod 70% do 90% osoba. Superinfekcija virusom hepatitsa D ubrzava napredovanje do ciroze gotovo deceniju ranije u odnosu na osobe koje imaju samo monoinfekciju virusom hepatitisa B, iako virus hepatitisa D suzbija replikaciju virusa hepatitisa B. Mehanizam kojim virus hepatitisa D uzrokuje teži hepatitis i brže napredovanje fibroze za sada ostaje nejasan.

 Ko je u riziku? Hronični nosioci virusa hepatitisa B su u opasnosti od zaraze virusom hepatitisa D. Osobe koje nemaju imunitet, stečen prirodnom bolešću ili vakcinom protiv hepatitisa B, rizikuju da obole od hepatitisa B, što ih dovodi u rizik i od hepatitisa D. Oni koji imaju veću verovatnoću da imaju hepatitis B i hepatitis D koinfekciju uključuju osobe koje injektiraju drogu, starosedeoce i ljude sa virusom hepatitisa C ili HIV infekcijom. Čini se da je rizik od koinfekcije potencijalno veći kod osoba na hemodijalizi, muškaraca koji imaju seks sa muškarcima i komercijalnih seksualnih radnika.

 Hepatitis D infekcija se dijagnostikuje visokim nivoom imunoglobulina G (IgG) i imunoglobulina M (IgM) antitela na virus hepatitisa D, a potvrđuje detekcijom RNK virusa hepatitisa D u serumu. Međutim dijagnostika nije široko dostupna u svetu i ne postoji standardizacija za testove detekcije RNK koji se koriste za praćenje odgovora na antivirusnu terapiju. HBsAg je koristan za praćenje odgovora na lečenje ako kvantitativna metoda određivanja RNA nije dostupna.

 Trenutne smernice obično preporučuju interferon alfa najmanje 48 nedelja. Potrebno je više napora kako bi se smanjilo globalno opterećenje zbog hroničnog hepatitisa B i razvili lekovi koji su sigurni i efikasni protiv hepatitisa D i koji su dovoljno pristupačni da ih u velikoj meri primene oni kojima su najpotrebniji.

 Prevencija i kontorla hepatitisa D zahteva sprečavanje prenosa hepatitisa B, a najbolja mera je imunizacija protiv hepatitisa B. Imunizacija protiv hepatitisa B ne pruža zaštitu protiv hepatitisa D onima koji su već zaraženi hepatitisom B.

 

Hepatitis E

 Hepatitis E je bolest jetre uzrokovana virusom hepatitisa E. SZO procenjuje da je svake godine u svetu 20 miliona novoinficiranih hepatitisom E, što dovodi do 3,3 miliona simptomatskih slučajeva hepatitisa E. Hepatitis E je odgovoran za približno 44 000 smrtnih slučajeva u 2015. godini (što čini 3,3% smrtnosti od virusnog hepatitisa).

 Virus se prenosi fekalno-oralnim putem, uglavnom kontaminiranom vodom. Hepatitis E se registruje svuda u svetu, ali bolest je najčešća u istočnoj i južnoj Aziji. Vakcina za sprečavanje infekcije virusom hepatitisa E je razvijena i licencirana u Kini, ali još uvek nije dostupna svima u svetu.

 Virus hepatitisa E ima najmanje 4 različita tipa: genotipovi 1, 2, 3 i 4. Genotipovi 1 i 2 su pronađeni samo kod ljudi. Genotipovi 3 i 4 cirkulišu kod životinja (uključujući svinje, divlje svinje i jelene) i nisu opisani prenosi infekcije i bolesti kod ljudi. Virus se izbacuje stolicom zaraženih osoba i kroz probavni trakt ulazi u ljudsko telo. Prenosi se uglavnom kontaminiranom vodom za piće. Obično imuni odgovor ljudi ograničava infekciju koja prolazi u roku od 2–6 nedelja. Povremeno se razvije ozbiljna bolest, poznata kao fulminantni hepatitis (akutna insuficijencija jetre), i neke osobe sa ovom bolešću mogu da umru.

 Bolest je česta u zemljama sa niskim i srednjim prihodima sa ograničenim pristupom neophodnoj vodi za piće, sanitarijama, higijeni i zdravstvenim uslugama. U ovim oblastima bolest se javlja i kao epidemija i kao sporadični slučajevi. Epidemije obično prate periode fekalne kontaminacije zaliha vode za piće i mogu uticati na nekoliko stotina do nekoliko hiljada osoba. Neke od ovih epidemija su se dogodile u područjima sukoba i humanitarnim vanrednim situacijama, kao što su ratne zone, u kampovima za izbeglice ili interno raseljeno stanovništvo, situacijama kada sanitacija i bezbedno snabdevanje vodom predstavljaju posebne izazove.

 Identifikovani su i drugi putevi prenosa, ali čini se da oni čine mnogo manji broj kliničkih slučajeva. Ovi putevi prenosa uključuju: konzumiranje nedovoljno kuvanog mesa ili mesnih proizvoda dobijenih od zaraženih životinja (npr. svinjska jetra), transfuzija zaraženih krvnih proizvoda i vertikalni prenos sa trudnice na bebu.

 Period inkubacije nakon izlaganja virusu hepatitisa E kreće se od 2 do 10 nedelja, sa prosekom od 5 do 6 nedelja. Zaražene osobe izlučuju virus, počevši od nekoliko dana pre početka bolesti do 3-4 nedelje nakon početka bolesti. U područjima sa visokom endemičnošću bolesti, simptomatska infekcija je najčešća kod mladih odraslih osoba starosti 15–40 godina. U ovim oblastima, iako se infekcija dešava kod dece, oni često nemaju simptome ili imaju samo blagu bolest bez žutice koja se ne dijagnostikuje.

 U početnoj fazi bolesti mogu se javiti blaga groznica, smanjen apetit, mučnina i povraćanje koji traju nekoliko dana. Neke osobe mogu imati bolove u stomaku, svrab, osip na koži ili bol u zglobovima, žuticu (žuta boja kože i beonjača) sa tamnim urinom i bledom stolicom. Opisana je i blago uvećana, nežna jetra (hepatomegalija). Ovi simptomi se često ne mogu razlikovati od simptoma tokom drugih bolesti jetre i obično traju 1–6 nedelja.

 U retkim slučajevima akutni hepatitis E može biti težak i rezultirati fulminantnim hepatitisom, i ovi pacijenti su u riziku od smrtnog ishoda. Fulminantni hepatitis se češće javlja tokom trudnoće. Trudnice sa hepatitisom E, posebno one u drugom ili trećem trimestru trudnoće, imaju povećan rizik od akutne insuficijencije jetre, gubitka fetusa i smrtnog ishoda. Oko 20–25% trudnica može da umre ako u trećem trimestru trudnoće oboli od hepatitisa E.

 Zabeleženi su slučajevi hronične infekcije hepatitisom E kod imunosuprimiranih osoba (posebno kod primalaca transplantacije čvrstih organa koji su na imunosupresivnim lekovima) sa genotipom 3 ili 4 virusa hepatitisa E.

 Klinički se hepatitis E ne razlikuju od ostalih vrsta akutnog virusnog hepatitisa, međutim na dijagnozu se može ozbiljno posumnjati u odgovarajućim epidemiološkim uslovima ako je hepatitis A izuzet. Dijagnoza infekcije hepatitisom E obično se zasniva na otkrivanju specifičnih IgM antitela na virus u krvi osobe. Na raspolaganju su i brzi testovi za upotrebu na terenu. Dodatni testovi uključuju lančanu reakciju reverzne transkriptaze polimeraze (RT-PCR) za otkrivanje RNK virusa hepatitisa E u krvi i / ili stolici. Ovaj test je posebno potreban u oblastima u kojima je hepatitis E retkost i u slučajevima sa hroničnom infekcijom.

 Ne postoji specifično lečenje akutnog hepatitisa E. Kako organizam obično samo ograničava bolest, hospitalizacija uglavnom nije potrebna. Važno je izbegavati unos nepotrebnih lekova. Paracetamol i lekove protiv povraćanja ne treba uzimati. Hospitalizacija je potrebna kod osoba sa fulminantnim hepatitisom, a treba je razmotriti i kod simptomatskih trudnica. Osobe na imunosupresivnij terapiji sa hroničnim hepatitisom E imaju koristi od specifičnog lečenja antivirusnim lekovima, a u nekim specifičnim situacijama se i interferon uspešno koristi.

Prevencija je najefikasniji pristup protiv hepatitisa E. Na nivou populacije, prenos virusa se može sprečiti održavanjem standarda kvalitetnog javnog vodosnabdevanja i uspostavljanjem pravilnog sistema sanitacije (odlaganje optadnih voda). Na individualnom nivou, rizik od infekcije se može smanjiti održavanjem higijenskih praksi i izbegavanjem potrošnje vode i leda nepoznate čistoće.

U Kini je 2011. godine registrovana rekombibnantna pojedinačna vakcina protiv virusa hepatitisa E. Još uvek nije odobrena u drugim državama.

 

Izvor: https://www.who.int/campaigns/world-hepatitis-day/2021/fact-sheets

 

Prim. mr sc. med. dr Nada Kosić Bibić, specijalista socijalne medicine

Načelnik Centra za promociju zdravlja

MONITORING

Radno vreme

Sertifikati