Jedna trećina bolesnika koja doživi moždani udar umire, druga trećina preživljava sa različitim često teškim posledicama i trajnom onesposobljenošću za samostalan svakodnevni život, a samo se jedna trećina vraća ranijim aktivnostima i normalnom životu. Ovo oboljenje poprima sve značajnije razmere svuda u svetu, a uključuje zdravstvenu i socijalnu komponentu. Preciznije rečeno u svetu je moždani udar treći vodeći uzrok smrti i prvi uzrok invaliditeta. Takva je trenutna situacija i svakako bi bilo interesantno razmisliti zbog čega je takva. Postavlja se pitanje da li je i neizbežno da tako bude, odnosno kakav je i koliki naš udeo u tome – kao osoba odgovornih za sopstveno zdravlje, naravno u meri u kojoj je to realno moguće.
    Prema uzroku nastanka oboljenje možemo podeliti u dve grupe: infarkt mozga i moždano krvavljenje. Infarkt mozga najčešće nastaje usled naglog začepljenja krvnog suda (tromb embolija), zbog čega ćelije mozga ostaju bez kiseonika i hranjivih materija. Moguće je da posle kratkog vremena taj deo mozga odumre i da njegove funkcije prestanu zauvek. Moždano krvavljenje nastaje usled pucanja krvnog suda i izliva krvi u deo mozga koji posle toga odumire. Osobe u “rizičnoj grupi“ imaju faktore koji povećavaju rizik nastanka bolesti, i na njih je moguće  u određenoj meri uticati ~ umanjiti ih ili isključiti ~ time i rizik. Stručnjaci, za ovu oblast, smatraju da je najbolje lečenje moždanog udara sprečiti njegov nastanak (prevencija), i najvažnije od svega je činjenica da takva mogućnost postoji.
    "Vaš život je u vašim rukama" - često se čuje, često se kaže.., a da li je zaista tako? Postoje odluke koje doprinose da to bude tako, i treba donositi one koje imaju pozitivno delovanje na zdravlje. Da bismo uspeli da značajno smanjimo rizik za nastanak moždanog udara potrebno je da se na određeni način ponašamo u svakodnevnom životu i da sve rizike koje možemo izbegnemo ili u maksimalno mogućoj meri smanjimo. Sa povećanjem prosečne starosti stanovništva vaskularna oboljenja mozga postaju sve učestalija, i to je faktor rizika na koji ne možemo uticati: godine starosti - za muški deo stanovništva više od 45 i za ženski više od 55 godina. Šećerna bolest, angina pektoris, bolesti krvnih sudova (pogotovo nogu), srčana aritmija, preležani srčani udar ili neke druge hronične bolesti predstavljaju faktore koji povećavaju verovatnoću nastanka moždanog udara, a kada su već nastali na njih možemo uticati u manjoj meri. Bolest u porodici takođe predstavlja faktor rizika - dakle ukoliko su majka, otac, sestra, brat ili baba i deda imali moždani udar pre 55 godine života za ženske srodnike ili pre 65 godine života za muške srodnike. Postojanje promena na krvnim sudovima glave i vrata (suženje ili proširenje) povećava verovatnoću nastanka moždanog udara, kao što  i već doživljen povećava verovatnoću za ponovljeni moždani udar.
    Najznačajniji faktori koji povećavaju rizik za nastanak moždanog udara – a na koje u značajnoj meri možemo uticati su sledeći: visina krvnog pritisaka - viši od 140/90 mm Hg ili nepoznata, nekontrolisana vrednost;  upotreba duvana - aktivna i pasivna – koja zbog ubrzavanja procesa arterioskleroze, sužavanja krvnih sudova i  povišenja krvnog pritiska predstavlja jedan od najčešćih uzroka nastanka moždanog udara; zatim nepravilna ishrana (povišen holesterol i trigliceridi u krvi); gojaznost (10kg više od odgovarajuće telesne težine) takođe ima značajan udeo u tako visokoj učestalosti ove bolesti u stanovništvu, pogotovo urbanom (gradskom) u ekonomski razvijenim državama; fizička neaktivnost - manje od 30 minuta fizičke aktivnosti svakodnevno za odrasle. Ovi faktori se veoma često udružuju, i sve to zajedno sa hroničnim stresom predstavlja značajan problem većine ljudi današnjice - odnosno značajan faktor koji narušava  psiho-fizičko zdravlje.
    Dovoljan je samo kratak pregled ovih najznačajnijih faktora rizika pa da postane sasvim jasno da svaka osoba tokom života može značajno smanjiti/smanjivati verovatnoću nastanka moždanog udara. U tom smislu je najvažnije imati odgovarajuće ponašanje i formirati navike koje su za zdravlje korisne. Ukratko to znači: da živimo život oslobođen rizika koji donosi duvanski dim (bez duvana i dima); da imamo pravilan, izbalansiran način ishrane i pravilnu pripremu namirnica uz održavanje telesne težine u granicama normalne; fizičku aktivnost u skladu sa svojim zdravljem, svakodnevno najmanje 30 minuta, kao i da imamo  6-8 časova noćnog sna i odmora. Pored toga su neophodne redovne kontrole krvnog pritiska i obavezno lečenje povišenog krvnog pritiska koji se još zove i  "tihi ubica", jer najčešće ne stvara tegobe i simptome dok nas vodi u bolest. Kontrola vrednosti šećera, masti i holesterola u krvi, i njihovo održavanje u granicama normale doprineće smanjivanju verovatnoće nastanka moždanog udara, isto kao i pravilno lečenje postojećih bolesti (šećerne i svih drugih hroničnih bolesti).
    Simptomi moždanog udara su raznovrsni, zavisno od toga koji je deo mozga zahvaćen žarišnim patološkim procesom, ali je za sve poremećaje karakteristično da najčešće nastaju iznenadno i da su često praćeni jakom glavoboljom i povraćanjem. Najznačajnije i najčešće grupe simptoma, koji mogu da se pojave kod osobe koja je žrtva moždanog udara, su sledeće: iznenadna istovremena slabost ili utrnulost jedne polovine tela (lica, ruke i noge); potpuna oduzetost dela tela; iznenadna zbunjenost; dezorjentisanost u vremenu, prostoru i prema licima; smetnje izgovaranja ili razumevanja govora; iznenadne teškoće u vidu na jednom ili oba oka; duplo viđenje; iznenadne teškoće u hodu, gubitak ravnoteže ili koordinacije pokreta; iznenadna jaka, do tada nedoživljena glavobolja.
    Za osobe koje dožive moždani udar najvažnije je brzo prepoznavanje simptoma i hitan transport u bolnicu, bez panike, jer se ovo oboljenje može uspešno lečiti. Postoji savremeni lek koji pomaže, ali je od velike važnosti da se primeni u prva tri sata od nastanka moždanog udara. Zbog toga je veoma važan dolazak u bolnicu u prvom satu od pojave simptoma, kao i brza, precizna dijagnostika. Na taj način se ishod oboljenja pomera ka izlečenju bez posledica. Posledice mogu biti brojne i različite, što je u zavisnosti od toga koji je deo mozga – zbog začepljenja ili pucanja (prskanja) krvnog suda – odumro, i izgubio funkciju (privremeno ili trajno). Tada je veoma značajna rehabilitacija osobe: zdravstvena (medicinska), socijalna i profesionalna.

Autor: Dr Zorica V. Dragaš, Specijalista socijalne medicine