Prema Međunarodnoj organizaciji rada, 57% svih građana sveta starijih od 15 godina je zaposleno. Ovo znači da često provodimo više vremena radeći na poslu svake nedelje nego sa svojim porodicama. Stoga, naša radna mesta imaju ogroman potencijal da obezbede strukturu podrške našem mentalnom zdravlju. Radne kolege su često u poziciji ne samo da primete promene u ponašanju ili raspoloženju nekoga ko možda ima samoubilačke misli, već su često i vršnjaci od poverenja koji mogu da donesu spasonosnu razliku tako što će podržavati kolegu i biti most podrške i pomoći. Štaviše, suicid radnog kolege ostavlja trajni uticaj na koji je malo menadžera spremno da odgovori.

Kako postaju dostupni podaci o samoubistvima na radnom mestu, uočava se javljanje globalnih trendova. Industrije u kojima dominiraju muškarci (kao što su građevinarstvo, rudarstvo, poljoprivreda, stočarstvo, javna bezbednost, prva pomoć, proizvodnja i transport) često imaju stope samoubistava znatno iznad nacionalnih proseka njihove zemlje. Zanimanja u medicini kao što su lekari, veterinari, medicinske sestre, babice i bolničari, takođe, imaju povećan rizik. Konačno, čini se da ljudi koji rade u medijima, sportu i kreativnim zanimanjima, takođe, imaju povećan rizik od samoubistva. Kompanije, sindikati i profesionalna udruženja sve više preduzimaju mere kako bi prevencija samoubistava postala prioritet zdravlja i bezbednosti njihove radne snage. Neke zemlje kao što su SAD, Australija, Kanada i UK čak imaju standarde ili vodiče za prevenciju samoubistava na radnom mestu. Većina ovih strategija se fokusira na prilagodljiv, sveobuhvatan i održiv pristup koji je integrisan u kulturu zdravlja i bezbednosti organizacije.

 Samoubistva i mediji

Kako možemo učiniti više?

Kao i u drugim starosnim grupama, stariji odrasli imaju potrebu da budu korisni svojoj zajednici i da se drugi oslanjaju na njih, brinu o njima i da su zainteresovani za ono što oni misle/žele. Stariji odrasli moraju da osećaju da su važni drugima.

Suicidalne misli su složene

  Nema jednog pristupa koji funkcioniše za sve. Ono što znamo je da postoje određeni faktori i životni događaji koji nekoga mogu učiniti ranjivijim na samoubistvo, a stanja mentalnog zdravlja kao što su anksioznost i depresija, takođe, mogu biti faktor koji doprinose ranjivosti. Ljudi koji razmišljaju o samoubistvu mogu da se osećaju zarobljeni ili kao teret za svoje prijatelje, porodicu i one oko sebe i osećaju kao da su sami i da nemaju druge opcije. Pandemija COVID-19 doprinela je povećanju osećaja izolacije i ranjivosti. Stvarajući nadu kroz akciju, možemo signalizirati ljudima koji imaju samoubilačke misli da postoji nada i da nam je stalo i želimo da ih podržimo.

Kako stvaramo nadu kroz akciju?

Dosegnite

   Možete pomoći nekome i dati mu nadu tako što ćete pokazati da vam je stalo. Svi mi možemo igrati važnu ulogu, ma koliko mala bila. Možda nikada nećemo znati šta radimo i šta čini razliku, ali svi možemo doći i pitati nekoga. Ne morate da im govorite šta da rade ili da im date rešenja, ali jednostavno odvajanje vremena i prostora da saslušate nekoga o njihovim iskustvima nevolje ili samoubilačkih misli može pomoći. Mali razgovori mogu spasiti živote i stvoriti osećaj povezanosti i nade kod nekoga ko se možda bori.

Podstaknite razumevanje

   Stigma je glavna prepreka traženju pomoći. Promena narativa o samoubistvu kroz promociju nade može stvoriti saosećajnije društvo u kome se oni koji su u stanju potrebe osećaju ugodnije kada istupe i traže pomoć. Svi možemo da učinimo nešto da bismo živeli u svetu u kome je samoubistvo prepoznato i svi možemo da učinimo nešto da ga sprečimo.

Podelite iskustva

   Uvidi i priče ljudi sa proživljenim iskustvom samoubistva mogu biti izuzetno moćna pomoć drugima da bolje razumeju samoubistvo i podstaknu ljude da daju podršku nekome, a pojedince da sami potraže pomoć. Zaista je važno da osoba koja deli svoju priču zna kako da to uradi na način koji je siguran za nju i za one koji slušaju njenu priču. Lične priče o pojedinim iskustvima značajnog emocionalnog stresa, samoubilačkim mislima ili pokušajima, i njihovim iskustvima oporavka nakon samoubistva mogu inspirisati nadu kod drugih da i oni mogu da prođu kroz period nevolje ili krize, a njihovi uvidi mogu pomoći drugima da razumeju šta znači osećati se suicidalno i kako mogu da podrže druge. Promena narativa o samoubistvu kroz promociju nade može stvoriti saosećajnije društvo u kome se oni koji su u stanju potrebe osećaju ugodnije kada istupe i traže pomoć. Svi možemo da učinimo nešto da bismo živeli u svetu u kome se samoubistvo prepoznaje i svi možemo da učinimo nešto da ga sprečimo. Podstičući razumevanje, dosezanje i razmenu iskustava, želimo da ljude ohrabrimo i podstaknemo da preduzmu akciju. Da bismo sprečili samoubistvo, potrebno je da postanemo svetionik za one koji pate. Pojedinci koji razmenjuju iskustva ožalošćenosti zbog samoubistva i kako su došli do svoje “nove normalnosti”, mogu pomoći drugima koji doživljavaju samoubilački gubitak da uvide razarajuće dejstvo samoubistva i ohrabri ih da vjeruju da će moći preživeti i sa gubitkom.