srpski  |  magyar  |  english      
  o nama  |    Organizacija i rukovodjenje  |    Aktuelna dogadjanja  |    Kontakt  | 


Najnovije vesti
СВЕТСКИ ДАН ГОЈАЗНОСТИ -11.октобар 2018.
Untitled Document

Светски дан гојазности обележава се од 2015. године, у виду кампањске активности за подстицање и подршку практичним решењима која ће помоћи деци и одраслима  да постигну и  одрже здраву тежину, а уједно се скреће пажња јавности на планетарни проблем гојазности. За решавање гојазности, најбољи здравствени приступ је улагање у превенцију. Превенција представља и најекономичнију инвестицију за све владе и здравствене службе.

Untitled Document

Циљ овогодишње кампање је да се заустави стигма везана за гојазност, која у данашњем друштву, широм света, представља једну од последњих друштвено „прихватљивих” облика дискриминације (стигма - грч. именица (Љ. Мићуновић: Савремени лексикон страних речи и израза: жиг, мрља, ожиљак, белег, убод); значење (wikipedia): нагласити, истакнути, означити; значи негативно обележавање особе; повезана је са предрасудама, тј. негативним ставовима који су утемељени на погрешним чињеницама,  узрокована комбинацијом незнања и страха, што је подлога стварању укорењених митова и предрасуда).
Као први корак, најважније је суочавање целокупне јавности са реалном чињеницом да је стигма везана за гојазност присутна у друштву и да представља једну од многобројних препрека за решавање проблема везаних за гојазност. О прекомерној телесној тежини, вишку килограма и гојазности се много говори и пише, али се без сумње сви морамо сложити да се изоставља део који је везан за односе појединаца, групе људи, терапеута и друштва у целини према особама које се боре са прекомерном телесном тежином. „Ко нема овај проблем, или се стучно не бави његовим решавањем, не може бити свестан патње коју прекомерна телесна тежина и/или гојазност носи са собом, како у социјалном, тако пре свега, у психолошком смислу“. (facebook: Психологија и гојазност) „Бројне студије су показале да особе са прекомерном телесном тежином имају нижи степен самопоштовања и нарушену социјалну интеракцију (породица, пријатељи, социјално окружење) у односу на особе нормалне телесне тежине. Често се осећају бескорисним, неважним и неуспешним. Ниско самопоштовање, као негативно мишљење о себи, могу исказивати отворено или могу представљати тешко речима описив осећај безвредности. Могу бити нерасположени (дистимија) или имати различит степен депресије. Често се придржавају дијета које су неуспешне, што погоршава њихов осећај безвредности, доприноси разочарењу, осећају се одбаченим од околине“. (Медицински гласник, година 23, број 70, Златибор, септембар 2018. М. Пантовић: Ниско самопоштовање и оштећена социјална интеракција код гојазних-план и циљ неге)
„Нажалост, чак и у савременој, политички коректној култури опстаје стигма везана за особе са прекомерном телесном тежином“. (facebook: Психологија и гојазност). Постоји утемељено мишљење већине људи да су особе са прекомерном телесном тежином лење и статичније, неуредније јер се по правилу више зноје, непривлачне због јединственог стила облачења (широка одећа, углавном тамнијих боја), и да због свега тога не представљају довољан „изазов“ као личности, односно често наилазе на потцењивачки став околине. Такође, и у породицама са више деце, где постоји дете са вишком килограма и дете које је физиолошки ухрањено постоји разлика у односу родитеља, у смислу мањег поверења за постизањем успеха у школи, или другим активностима према детету са прекомерном телесном тежином. Школа је „идеална“ средина где се путем најчешће вербалног малтретирања (задиркивање, давање надимака, ружно опхођење), а неретко и физичког  малтретирања ствара код особа са прекомерном телесном тежином подлога за стварање лошије слике о себи и сопственим вредностима. Не може се занемарити и огроман негативан утицај медија који неретко, доприносе стварању предрасуда, рекламирањем нездраве хране које је углавном везано уз фотографију особе која има прекомерну телесну масу, промовисања искључиво витких особа и форсирање одређеног модела лепоте (модни магазини, ТВ емисије са гостовањима познатих, али по правилу, витких особа које причају о целулиту и о вишку килограма као највећој претњи за њихову беспрекорну лепоту). Тема физичког изгледа, а нарочито телесне тежине, данас представља једну од најзаступљенијих тема скоро у свим областима живота. Позната је и дискриминација приликом запошљавања, где се такође за многе послове, нарочито промотерске, који су углавном везани више за млађу популацију, траже особе манекенског изгледа. Тиме се још више ствара јаз између лепог-витког и ружног-вишак килограма, јер се ради о млађој популацији, осетљивој на таква етикетирања друштва. Многобројни су примери из целог света који потврђују дискриминацију код запошљавања (некоректни интервјуи за посао, мање плате, немогућност апликације за одређена радна места, откази). Нажалост, постоје ситуације у којима се ни медицински радници не „носе“ на завидан начин са проблемима које имају особе са вишком килограма. Пацијенти се врло често баш у медицинском окружењу осећају кривим за неспособност да омршаве, или да буду дисциплиновани и/или да се придржавају датих препорука и програма исхране. Такође, врло често су контакти са медицинским особљем праћени непримереним коментарима, тиме се ствара неповерење између терапеута (лекар, нутрициониста, медицински техничар) и пацијента, које свакако не може да допринесе бољитку. Остаје енигма зашто терапеути поред огромног знања које поседују у погледу патогенезе и патофизиолошких механизама гојазности, дијагностичких и савремених терапијских метода, не поседују једнаку заинтересованост за психолошки статус пацијента. Најмање времена се посвећује разговору са пацијентом, и најмање времена и пажње се одваја за психолошко саветовање.
Како да унапредимо наш однос са особама које су жртве стигме везане за гојазност?  Први корак  је да промислимо, свако за себе, о ставу који имамо према особи која има прекомерну телесну тежину.  Да бисмо као заједница напредовали, морамо да почнемо од себе, односно од рада на себи. Након преиспитивања себе, можемо реалније сагледати на који начин можемо да помогнемо. Искуства из појединих земаља показују да је смањење стигме везаних за одређене болести и стања могуће, али да је на томе потребно да се свакодневно ради. Потребно је ангажовање целе заједнице. Мултисекторске сарадње (нпр. просвета, здравство, социјални сектор), заједнички програми и пројекти морају да се планирају и да буду подржани од стране доносиоца одлука на нивоу земље. Кампање скрећу пажњу на проблем и покрећу ствари, али нису довољне. У свакодневном животу је неопходно да се са поштовањем обраћамо свакој особи и да је уважавамо. Етикетирање особа са прекомерном телесном тежином, као дебеле или гојазне је неприлично. То није дебела или гојазна особа која шета градом, него особа која има име и презиме. У раду са особама са прекомерном телесном тежином  неопходно је подстаћи особу да развије и примењује нова корисна животна правила и да прихвата себе безусловно. У свакодневном раду потребно је усмерити се  на оснаживање самопоуздања и радити на побољшању интерперсоналних односа са члановима породице и колективом. У данашње време може да помогне комуникација путем интернета, односно преко друштвених мрежа, које су постале саставни део наших живота. С обзиром на раширеност слободне комуникације путем друштвених мрежа (Facebook, Youtube, Тwitter, Instagram, Tumbler, Skype), нарочито међу млађом популацијом, пружају се многобројне могућности и прилике за проналажењем „сродних душа”, формирањем одређених група која деле међу собом своја искуства по одређеним темама (нпр. фејсбук страница: “Заједно смо лакши”, коју је основала наша поп певачица и композиторка Кристина Ковач; www. udruženje za prevenciju i borbu protiv gojaznosti, facebook: psihologija i gojaznost, twitter: @EndWeightStigma….).
Извор: 
- www.worldobesityday  
- facebook: Психологија и гојазност
- интернет: извод из предавања проф.др Нормана Сарториуса (Ментално здравље)
- „Медицински гласник“, година 23, број 70, Златибор, септембар 2018. М. Пантовић: Ниско самопоштовање и оштећена социјална интеракција код гојазних
У нашој земљи, у организацији Српског удружења за проучавање гојазности, на челу са академиком проф. др мед. Драганом Мицићем, Удружењем за дијабетес Србије и Одбором за ендокринологију и факторе спољашње средине САНУ,  ове године на Златибору одржан је 4. српски конгрес о гојазности. Најпризнатији стручњаци из Европе, региона и наше земље представили су најновија истраживања из целог света из области проучавања гојазности, која су обухватила све сегменте - од превентивних, дијагностичких до најсавременијих терапијских процедура у лечењу гојазности.
Изводи из појединих предавања објављених у „Медицинском гласнику” (година 23, број 70, Златибор, септембар 2018):
•  Учесталост прекомерне телесне тежине и гојазности одавно има епидемијски карактер на глобалном нивоу, а 1997. године Светска здравствена организација је и формално потврдила  епидемију гојазности и означила је као важан јавно здравствени проблем. Чињенице да шест од десет мушкараца, пет од десет жена и троје од десеторо деце има прекомерну телесну тежину, или је гојазно јасно указује на размере епидемије. Просечан добитак у телесној маси износи око 1,5 кг за сваку декаду у општој популацији широм света. Озбиљни здравствени ризици, скраћење очекиване дужине живота и енормни економски ефекти повезани са гојазношћу, чине додатно бреме, посебно када су у питању хроничне незаразне болести и онеспособљеност. Процењује се да су прекомерна телесна тежина и гојазност одговорни за 3,9% укупних година изгубљеног живота (YLL-Years of Life Lост) и 3,8% укупних година коригованих у односу на онеспособљеност (DALY-Disability Adjusted Life Years). Осим тога, подаци указују на концентрисање гојазности у појединим регионима света, али и на тренд линеарног пораста учесталости, независно од степена економске развијености појединих земаља. (Т.Пекмезовић, Г.Матић: Епидемиологија прекомерне телесне тежине и гојазности: импликације на оптерећење популације хроничним болестима; Е.Стокић: Остеопороза и гојазност)
• Процена је да више од половине становништва Србије (54%) има  проблем прекомерне ухрањености. Гојазност погађа готово сваки органски систем у хуманом организму, доводећи до појаве коморбидитета, односно представља фактор ризика за бројна обољења: метаболичка-ендокринолошка (инсулинска резистенција, дијабетес мелитус тип 2, хипертензија, хиперлипидемија), болести КВС (исхемијска болест срца, цереброваскуларна болест, тромбоемболијске компикације), болести респираторног система (хиповентилациони синдром, слееп апнеа синдром), болести гастроинтестиналног система (холелитијаза, масна инфилтрација јетре), болести коже, обољења коштано-зглобног система, дисфункцију имунолошког система и  појаву неких форми карцинома. Базични механизам настајања коморбидитета укључује појаву дисфункционалног субкутаног масног ткива које двоструко утиче на развој коморбидитета кроз: а) повећање ослобађања цитокина, снижено ослобађање адипонектина и повећање ангиотензиногена и б) повећано ослобађање слободних масних киселина и снижено деловање триглицерида. Повећање ектопичних липида у срцу, мишићима, јетри и острвцима панкреаса доводи до појаве инсулинске резистенције, пада секреције инсулина и развоја дијабетеса и дислипидемије. (Д. Мицић: Лечење коморбидитета гојазности)
• У гастроинтестиналном тракту човека постоји више од 200 врста бактерија са различитим геномима који учествују у деградацији угљених хидрата, са главном улогом у варењу хране. Доминантне бактерије разграђују сложене угљене хидрате и ослобађају масне киселине кратких ланаца (СЦФА) које су извор енергије, синтезе холестерола и глуконеогенезе. Међусобна интеракција цревних бактерија и имуног система неопходна је за одржавање овог симбиотског односа. Заступљеност цревних бактерија се разликује у различитим метаболичким стањима. Betaproteobacteria и Firmicutes доминирају у цревима гојазних особа, док Akkermansia muciniphila  смањује гојазност, инфламацију ниског степена и инсулинску резистенцију. Цревна флора олакшава гојазност повећањем екстракције енергије из хране и регулацијом масних депоа у телу. Микробиота гојазних омогућава веће депоновање триглицерида у адипоцитима и мање изражен осећај ситости. Интестинална дисбиоза је удружена са инсулинском резистенцијом и дијабетесом типа 2. На микробиоту (све микробне форме које насељавају наш организам) утиче физичка активност, употреба вештачких заслађивача и хронични поремећаји спавања. Пробиотици су живи микроорганизми бактерија или гљивица који примењени у адекватним количинама доводе до користи за здравље домаћина. (S.Polovina: Gut mikrobiota and Diabetes remission after Metabolic Surgery; I. Bjeladinović: Gojaznost i mikrobiota)
• Контрола уноса хране, иако комплексна, може се поделити на: централну (хипоталамус) и периферну (сигнали из гастроинтестиналног тракта), односно краткорочну (контролише се количина хране која се уноси сваким оброком) и дугорочну (за одржавање нормалих залиха енергије у телу, углавном аферентним сигналима из масног ткива). Периферни механизми укључују сигнале који долазе из масног ткива, дигестивног тракта и панкреаса. Новије студије показују да кључно место истраживања енергетске хомеостазе заузима модулација аденозин 5, монофосфатом активиране киназе (АМПК), ензима ћелијског „енергетског сензора”, чија активност зависи од промена у енергетском статус ћелије. Овај енергетски комплекс је укључен у регулацију енергетског баланса  на нивоу читавог организма, реагујући на ендокрине и нутритивне сигнале из централног нервног система и из периферног ткива. Наредна истраживања би требала да расветле комплексну неурофизиологију енергетског баланса, ради обезбеђивања кључних информација у разумевању патогенезе гојазности. (Д. Нешић: Централни и периферни механизми и регулација уноса хране)
• Централну улогу у повећању кардиометаболичког ризика носи абдоминалана гојазност. Субкутано масно ткиво је физиолошко место за депоновање масти и њега чине инсулин сензитивни и метаболички не значајно активни адипоцити. За разлику од тога, висцерално масно ткиво чине метаболички активни, инсулин резистентни адипоцити, али и макрофази и друге инфламаторне ћелије. Субкутано масно ткиво секретује своје продукте у системску, а висцерално масно ткиво директно у порталну циркулацију. Адипоцитокини су биомаркери који квантификују метаболичку активност масног ткива. Они су продукти масног ткива, али не само адипоцита већ и имуних ћелија које инфилтрирају масно ткиво. Зависно од свог ефекта, адипоцитокини се деле на проатерогене, проинфламаторне, оне који стимулишу инсулинску резистенцију. Антиатерогено и повољно дејство на инсулинску сензитивност има адипонектин. Истовремена пандемија гојазности и типа 2 дијабетеса сугерише да су ова два стања уско повезана. Новије студије су указале да значајну патогенетску улогу у овом процесу имају проинфламаторни цитокини, поремећени сигнални путеви транскрипционих фактора, као и митохондријална дисфункција, доминантно кроз смањење оксидативног капацитета и поремећаја на нивоу ендоплазматског ретикулума. Са друге стране, адипоцити секретују и бројне адипокине који имају про-хипергликемијске ефекте (резистин, ретинол биндинг протеин 4, ТНФ, ИЛ-6) и анти-хипергликемијске ефекте (лептин, адипонектин, висфатин, оментин), па је поремећен међусобни однос наведених адипокина у гојазности један од главних механизама настанка дијабетеса, пре свега кроз молекуларне и метаболичке абнормалности у деловању инсулина (на нивоу мишића, јетре и масног ткива), али и дефекте на нивоу секреције инсулина. (М.Пешић: Кардиометаболички ризик у гојазности; Н. Лалић: Гојазност и дијабетес)
• Уочено је да постоји и субгрупа гојазних особа код којих не постоје метаболички поремећаји, укључујући и дислипидемије. Присуство ове врсте гојазности названо је “метаболички здрава гојазност” (метаболицаллy хеалтхy обеситy; МХО). Испитивања у овој области су контроверзна и није познато да ли су особе са МХО заиста метаболички здраве, посебно имајући у виду да нема јасног консензуса о критеријумима за дефинисање МХО. Сугерисани су бројни могући механизми који би били у основи МХО, али према најновијим истраживањима, распоред масног ткива (присуство висцералне, а не супкутане гојазности, као и ектопичног масног ткива) и инфламација имају можда најважнију улогу у настанку МХО. Међутим, прогностички значај МХО је такође контроверзан, посебно имајући у виду да новије велике проспективне студије сугеришу да је ово стање здраве гојазности ипак само пролазно метаболичко стање и да свака гојазност захтева лечење. (К.Лалић: Да ли нормалне вредности липида гарантују здраву” гојазност?)
• Здраво старење је у фокусу стручне јавности, поготово када се узме у обзир процена пораста броја старих особа у будућности. Посебан значај придаје се тзв. „Фраилтy синдрому” (синдром крхкости-клинички синдром који означава  повећан ризик за лошије здравствене резултате, ограниченост кретања, падове, хоспитализацију, друге различите здравствене сметње и смртност), који је присутан код старијих особа, онколошких болесника и других хроничних болесника. Процес старења прати саркопенија, тихи прогресивни феномен редукције мишићне масе, која је уједно удружена са смањењем мишићне снаге (снага стиска шаке се користи као биомаркер) и појавом  ектопичне акумулације масти у мишићима. Сматра се да овај феномен почиње након 25 године и да има инфламаторну основу. Како се бројне патофизиолошке промене у гојазности и старењу преклапају, предложено је да се гојазност може сматрати убрзаним моделом старења („адипагинг”). Старење је повезано са смањењем имунолошке функције (имуносенесценција), за коју се сматра да доприноси хроничној инфламацији ниског степена (енгл. инфламмагеинг). Лоша метаболичка контрола, резистенција на инсулин, проинфламаторно стање и смањена функција имунског система карактеристике су старења, као и гојазности. Код гојазних, у присуству остеосаркопеније неопходно је праћење немасне телесне масе (параметер ФФМ: показатељ минералне и мишићне масе тела). У циљу што прецизније опсервације, важно је одредити ФФМИ (фат-фрее масс индеx: ФФМ/ТВ2) који је сензитивнији параметар и који не би требало да буде мањи од 19,8 кг/м2 код мушкараца, односно 16,8 кг/м2 код жена. У циљу очувања мишићне масе код гојазних веома је важан и енергетски и нутритивни унос.  Енергетски унос би требало да се заснива на адекватном уносу енергије, а то значи према вредности ФФМ, а не укупне телесне масе, што упућује на закључак да је потребно да хранимо мишиће. Нутритивна адекватност постиже се уносом потребне и равномерно распоређене количине протеина, уз довољно обезбеђених дуголанчаних полинезасићених масних киселина и витамина Д. (Н. Васиљевић: Нутритивна интервенција код старијих особа, Б.Илинчић: Адипагинг” и фенотипска модулација васкуларног ендотела)
• Гојазност и остеопороза су два значајна здравствена проблема модерног доба. Заједничка карактеристика гојазности и остеопорозе је да показују стални пораст преваленције у општој популацији. Традиционално се гојазност промовисала као фактор протекције у односу на настанак остеопорозе, али савремене клиничке, епидемиолошке и експерименталне студије показале су комплексну повезаност гојазности, дисфункционалног масног ткива и остеопорозе. Прекомерна телесна маса са увећањем масе масног ткива остварује ефекте на метаболичку активност кости бројним механизмима, као што су модификација хормонског миљеа који има уплива на костну активност, развојем дефицијенције Д витамина, повећањем оксидативног стреса, нивоа инфламације, као и упливом бројних механичких фактора. На тај начин, гојазност остварује ефекат на промену квалитета кости, што повећава ризик настанка фрактура и у овој популацији. (Е.Стокић: Остеопороза и гојазност)
• Особе са високим нивоом СФА (несвесна радња, последица урођене потребе за кретањем, спонтана физичка активност-врпољење-фидгетинг) имају мању тежину, а током лонгитудиналног праћења спорије се гоје од особа које имају низак степен СФА. Са друге стране, циљана физичка активност (ФА) је свесна и оријентисана на постизање одређеног циља. Посебан значај ФА има на саркопенијску гојазност. Вежбе снаге су методе избора, јер се њима, осим мишићне снаге, повећава и мишићна маса. Међутим, неопходно је редовно и дуготрајно вежбање. Осим директних дејстава на тежину и телесни састав ФА поправља гојазношћу индуковану митохондријалну дисфункцију. Новији подаци показују да ФА утиче и на микробиом црева, независно од других фактора. (М. Жарковић: Гојазност и физичка активност)
• Распрострањено је мишљење да гојазни болесници услед великог уноса хране не могу бити потхрањени, међутим бројна истраживања то демантују. Код гојазних особа се често дијагностикују дефицит микронутријената, нпр. дефицит витамина Д код до 90% гојазних, тиамин до 29%, Б12 до 18%, фолат до 54%, гвожђе до 45% , као и дефицит калцијума, магнезијума, цинка, бакра, хрома, витамина А, Е, и К. Сматра се да су разлози следећи: а) исхрана намирницама велике енергетске густине, а са ниским садржајем микронутриената, б) примена дијета која искључује велики број намирница, ц) повећане потребе у микронутиентима за гојазне болеснике, д) недовољно излагање сунцу (најчешће због отежаног кретања) и е) промене метаболизма и интеракције са лековима. После баријатријских операција уобичајено долази до дефицита витамина Д, калцијума, гвожђа, витамина Б12, фолне киселина цинка и др. Екстремно гојазни болесници, који  посебно у току хоспитализације губе на тежини, често су у нутритивном ризику, а понекад и у озбиљној малнутрицији. (Ј.Глигоријевић: Да ли су гојазни заправо потхрањени?)
• Употреба дијететских препарата је веома раширена. Већина људи допуњује своју исхрану дијететским препаратима да би поправили своје здравље и/или спречили настајање неке болести. Истраживања широм света показују да ефекти суплементације нису у складу са очекивањима, односно, или не доводе ни до каквих позитивних ефеката, или оно што је још важније, доводе до озбиљних негативних ефеката. То се посебно односи на особе које већ узимају неке лекове, а уз прописану терапију узимају суплементе у значајно већим/мањим дозама од препоручених, или самоиницијативно. Код суплементације се поред оправданости, поставља питање и квалитета и безбедности  производа. Сведоци смо неконтролисане доступности ових препрата којима се за сада, по мишљењу стручњака не придаје довољна пажња. Наиме, према суплементима би се требало односити као према лековима (најважнија је доза!), што се у будућности и предвиђа. У Енглеској ће од идуће године пробиотици бити регистровани као лекови. Данас се сматра да је једино оправдана циљана суплементација-преписана индивидуално у складу са физиолошким потребама појединца, а најбоље након утврђених резерви организма и анализе индивидуалне исхране. Наведено доказује да је поред медицинске дијагностике и дијагнозе, у превенцији и терапији различитих стања неопходна нутритивна дијагностика, а сходно томе и нутритивна дијагноза. (Ј. Јорга: Циљана суплементација: коме, када, која?)
Поред наведеног, на конгресу су представљена и најновија истраживања везана за артеријску хипертензију, обољења штитасте жлезде и бубрега, везе између гојазности и полицистичних јајника, и утицаја преконцепцијског индекса телесне масе на исход трудноће. Такође, путем видео и усмених презентација    представљени су најсавременији приступи хируршког лечења (баријатријска хирургија) особа са гојазношћу.
Потребно је нагласити да су досадашња истраживања ишла углавном у правцу бољег разумевања патогенезе и лечења гојазности, а имајући у виду њену комплексност и линеарни пораст, још увек нема сазнања како узлазне трендове померити у супротном правцу. Одговоре на још многе нејасне и непознате патофизиолошке механизме у настанку гојазности и повезаност са одређењим стањима и болестима, као и ризицима за настајање познатих стања и болести даће нове опсервационалне и интервентне студије чији се резултати очекују у будућности.  Оно што недостаје у досадашњим истраживањима, то су чврсти докази о ефективној превенцији, и поред значајних, али за сада свакако недовољних  јавно здравствених напора.

Израдила: Спец. др мед. Јасна Ћопић, специјалиста хигијене


1